Od djetinjstva pa preko adolescencije, rastete uz određene želje i uz viziju kako biste voljeli da se vaš život odvija. Imate želje, očekivanja, potrebe, ambicije al’ zasigurno ni u jednoj od njih nema loših iliti negativnih slika. Problem i nastaje onog momenta kad vas zadesi nešto što niste očekivali, niti bili spremni na to.
Teško je, pakleno je teško kad vas strefi, a mene je strefilo žestoko. Gotovo istovremeno me pogodilo sa više strana – moj suprug je saznao da boluje od teško izlječivog sarkoma, ja sam rodila drugog sina koji je od prvog momenta imao zdravstveni problem i uz to ja, sa nekim bolovima koje sam imala u šakama već neko vrijeme, dobijam dijagnozu – reumatoidni artritis. Tada nisam ni znala šta predstavlja artritis a i od svega što me snašlo, najmanje sam tome pridavala pažnje.
Kreće borba, u pravom smislu te riječi – trebalo je raditi, ići po raznim ustanovama i bolnicama radi mlađeg sina, trebalo je brinuti i biti dobar roditelj starijem sinu, biti od pomoći teško oboljelom suprugu…Tada nisam znala da je to bio početak kraja.
Nakon godinu dana, suočila sam se sa smrću supruga a godinu dana nakon njega, napustio me je i mlađi sin. Toj poslednjoj kapi prethodile su 2 godine haosa, borbe kao i jakih bolova i sve je to moralo ostaviti traga. Moj artritis se pogoršavao i trebalo se ozbiljnije pozabaviti njime.
U tom trenutku, sasvim trezvena, shvatila sam jedno: da svom djetetu, koje je tada imalo 3 godine, i kojem je trebala nasmijana, zdrava i predana majka, upravo to moram i da pružim. Shvatila sam odmah da ono što se desilo ne mogu da promijenim, al’ da mogu da mijenjam sebe i svoj stav prema životu - da ono kakva ću ja biti i kako ću se nositi sa životom, zavisi samo od mene. Što je najbitnije, shvatila sam da moram prvo ja biti dobro kako bi svi oko mene bili dobro, počev od mog sina, pa preko roditelja i tako redom. Nije bilo prostora za zatvaranje u sebe….
Ono čemu sam se posebno posvetila jeste održavanje jednog zdravog stila života. Treninzi su bili gotovo svakodnevni, nekad jači, nekad blaži, al' je to definitivno počelo da postaje dio mene, toliko da sam i sama poželjela da odem na obuku za jednu posebnu vrstu fitnes discipline. Uživala sam i samim tim uticala na sopstveno stanje organizma u globalu, kako tijela tako i duha. Ono što je po meni najbitnije jeste da svako osluškuje svoj organizam i prati šta mu on traži. Vjera i optimističan stav da nećemo posustati ili podbaciti, jedna je od ključnih stvari.
Upoznati se sa bolešću koja vam je životni saputnik, najbolja je moguća stvar koju možete da uradite za sebe. Takođe, dala sam sebi čvrsto obećanje da neću sebi dozvoliti da postanem invalid (reumatoidni artritis, ukoliko se na vrijeme ne tretira, može u najgorem slučaju da dovede do invalidnosti).
Saradnja sa reumatolozima je od presudnog značaja kao i poštovanje svih propisanih terapija ali je jako bitno i osluškivati svoje tijelo kao i sopstveni osjećaj. Uz pravovremenu dijagnozu i dostupnost savremene (biološke) terapije za reumtoidni artritis mijenja se nepovoljan tok bolesti, i sprečava invaliditet.
Čuvena izreka kaže “što vas ne ubije, to vas ojača” – ima istine u tome jer na taj način naučite da gazite kroz život i da se suočite sa svim mogućim preprekama.
Ja se i dalje radujem i uživam u životu, pored svih lomova. Prihvatila sam ih kao moju sudbinu, moj jedini put. Naučila sam da ništa ne uzimam zdravo za gotovo a ujedno da sve uzmem od života što mi pruža, samo onoliko kolko mi godi, ni više ni manje.
Hoffmann-La Roche Ltd Representative Office Podgorica Cetinjska 11, The Capital Plaza 81000 Podgorica, Montenegro